Flamenko-pesame u kompozicijii sa plesom tipični za Andaluziju.

Za njega su potrebni:

Naravno i vatra, puno osećanja i takt koji je jako neobičan.

Postoji više žanrova i stilova. Sreća, ponos, inat, žalost, gubitak, gnev, samo su neki od osećanja koji mogu da se osete kad se izvodi flamenko. Pevači koji tapšu i uvode priču sa gore navedenim istrumentima, zapravo, pozivaju plesača-icu da im se pridruži govorom tela i izrazima lica, pripovedajući određenu emociju. Tako se polako svi stapaju u jedno i onda se u datom momentu ustvari ni ne zna jasno, ko ustvari, dominira. Plesač-ica koja smenjuje taktove udarajući cipelama o drveni pod, veoma spretno, dinamično i prepuna emocija, ili pratioci koji u potpunosti vode i još više pojačavaju i ističu svaki smisao njenog pokreta, govora tela, i priče koju izvodi, pleše. Vrlo bitno je da se spomene da je najveći deo čista improvizacija. Počinje se od baznih takova. Ostalo sve je slobodan stil. Naravno, tu je i publika koja je genetski predodređena za taj osećaj, ples i ritam.

Kako počeci ovog plesa imaju  korene još od 15 veka logično je da je došlo do mnogih modifikacija i promena. Zapravo andaluzijski Cigani (ovde nedozvoljavaju da se nazivaju romima) su odgovorni za opstanak flamenka koji je pod određenim istorijskim dešavanjima skoro pao u zaborav. Nije ni čudo da su većina najboljih muzičara, pevača i plesačaica upravo oni. Naravno, taj ples je i sastavni, viševekovni deo andaluzijske kulture, prisutan na svakom koraku. Po kućama, na ulici, barovima, patijima, slavljima. Ovde svako biće ženskog roda bez obzira na uzrast ima po nekoliko flamenko haljina sa sve narukvicama, naušnicama, ukrasima za kosu i ostalim đinđuvama koje idu uz to. Koriste ih više puta godišnje, tako da je to zaista veoma živ i vrlo dobro održan folklore Andalužana.

 Pošto je generacijski uvek bio prenošen usmenim putem prvi zapisi o njemu kao plesu vode tek iz 19. veka. Ali postoje slike i drugi dokazi koji datiraju čak i od vremena Maura.

U svakom slučaju fascinantno je za videti i čuti! Postoje, naravno, i druge verzije. Meni lično je flamenko instrumental najlepši za čuti. Ili uz pratnju plesača-ice ili para. Bez pevanja, dakle. Postoji i moderni flamenko, koji je izuzetno privlačan. Tu su i brdo nacionalinih i internacionalnih umetnika koji koriste elemente flamenka stvarajući takozvani fusion - mešajući ga sa džezom, rokom, dubom, elektronskom muzikom, regeom, indie i drugim pravcima.

Osnovni sastav ove umetnosti su pevanje (cante) instrumentalni deo (toque) gde posebno do izražaja dolazi gitara (guitarra flamenca) i naravno, ples. (baile)

Više o flamenku može se naći ovde.

P.S. Drugi deo će biti samo fotke flamenca u vatri: )